POKLOPAC
Budan sam. Tako budan spavam, držim oči zatvorene. I ništa se ne dešava. Prolaze vetrovi, sati neprestano vrte u krug, godine izmiču iz ruku. Java, bolesna i usnula, propada u zemlju i ostaje zatrpana. Poklopac koji se otvara samo kad zaspim.
Spavam. U snu živim. Hranim se šarenim slikama lažne realnosti. Osećam radost. Osmeh boji lice. Pevam.
Pesmu prekida zvuk naglo zatvorenog poklopca.
Opet sam budan.
I držim oči zatvorene.
MAGLA
Znam, ti si magla. Ove noći svuda oko mene. Nesvesno te udišem i pomalo mi smeta ta prašina od vlage. Ali, ne mogu pobeći od tebe. Sačekaću tvoj nestanak. Sačekaću tvoju smrt. Zraci sunca će te raseći na komade. Tvoje ostatke će udahnuti slučajni prolaznici. Više te neće biti.
Postojaćeš još samo jedan trenutak, dok miris čistog jutra ne poplavi naša pluća.
ĆUTANJE
Trebalo je nešto da kažeš, a ne samo da ćutiš, trebalo je da bar ispustiš neki zvuk kako bi se potvrdilo tvoje prisustvo. Trebalo je makar da klimneš glavom, mrdneš rukom, signaliziraš očima, da uzdahneš, da daš bar neki znak.
Ćutanje je zakon gluposti.
Ili strah od izgovaranja reči i tajnih poruka koje one nose u sebi.
04.07.2000.
Danas sam zakasnio na posao, danas sam imao sudar, danas sam se ispolivao vrelom kafom, danas sam razbio ogledalo.
Danas se zemlja okretala u suprotnom smeru.
JUTRO NA SAMRTI
Tvrd jastuk, olovo u nogama, zvukovi odvlače pažnju, misli razapete od uveta do uveta, jutro na samrti i dan kojeg bi definitivno trebalo prespavati.
Gorka kafa, ljuta cigareta, bajata štampa, ogroman sivi oblak okačen o prozor, jutro na samrti i dan kojeg bi definitivno trebalo prespavati.
Kiša. Jutro na samrti, krvari svoje sivilo, na rukama dana kojeg bi definitivno trebalo prespavati.
KONAČNO
On viče trči, trči, trči.. Ja trčim, trčim, trčim.... Niz vrat se sliva umor. I sve je već u glavi jasno. Odzvanja: "Ne mogu više".
Horizont se zatalasa i sledećeg trena padam na zemlju.
Ležim.
Smejem se.
Gotovo je.
ZA BETH H.
razlog ponekad opravdava ispravno nije u redu uvek se slomi linija nizbrdo ali na gore u vazduhu jedan trenutak konfuzija sve jasno ogledalo odraz savršenosti momenat relativno i brojevi šifre slova reči sve što mi treba sve što mi treba iza sunca jedno mesto sakriti se
OBIČNO JUTRO
Jutra su nekad ovde mirisala na istopljenu čokoladu.
Ugazio sam u gomilu praznine koja je nekim nevidljivim zidovima bila okružena jednim običnim jutrom.
SOBA
Lete krugovi, nepravilni oblici se miču, predmeti predmetuju, moja soba ispunjena vodom. Od poda do plafona. Ja nemam škrge. Pričaj mi o tome kako je živeti u takvoj sobi. Ležim na podu, pored mene prolazi ram za sliku. Na dnu sobe sve one teške stvari koje nikad neće isplivati na površinu. Ali šta ako....Čudna svetlost, čarobna plava boja. Sve vidim, sve osećam. I sve kao da diše pod vodom. Živi. Nepravilni oblici se miču, pravilni po pravilima. Ali šta ako... Ali šta ako neko slučajno zaluta i otvori vrata moje sobe?
Voda će ostati tu. Od poda do plafona. I dalje ću ležati na podu. Na dnu sobe će biti sve one teške stvari koje nikad neće isplivati na površinu.
Ja nemam škrge.
CRNA RUPA
Ulazim u jednu crnu rupu. Hodam, povremeno gledajući na ulaz iza sebe. Veliki svetli krug se polako sužava i gasi. Hodam, povremeno gledajući na ulaz iza sebe. Veliki svetli krug nestaje. Ostaje samo mala bleda tačka. Tačka se gasi i pretvara u crno. Više ne čujem korake. Putujem kroz vreme, a vreme ne postoji.
Ne postojim.
PUT
Stojiš na brdu, vetar ti savija leđa. Hiljade raznih znakova, hiljade raznih boja. Opet, znakovi nemi, boje crno-bele.
Razmišljaš.
Koji je to put bio loš?
VISOKO
Hteo si visoko. I imao si krila. Hteo si. Vreme je prolazilo, krila su slabila, a ti si i dalje bio na zemlji. Visoko je postajalo još višlje svakog trena. Hteo si, i imao si krila.
Tek, jednog dana, čitavo nebo se sručilo na tebe. Jednostavno, više nije moglo da čeka. Poklopilo te svojim plavetnilom. Više nisi mogao visoko, iako si još uvek to želeo.
Bilo je kasno.
GORKO
Ponekad, obična kafa koju pijem, bude gorka. Ali o tome nikada ne razmišljam. Jednostavno, ubacim kocku šećera i brzo joj promenim ukus.
Ponekad, prost trenutak koji živim, sa sobom donese neku gorčinu. Ali, ni o tome ne razmišljam. Jednostavno, nema tog šećera koji bi taj momenat učinio slađim.
TIŠINA
Samo... samo mogu da čujem. Pljuvačku kako klizi niz grlo, vazduh koji negde u nosu zaškripi, potmule udare srca. Ali sve to nije važno. Bitna je tišina okolo. Igra ničega ni sa čim.
Ponekad pomislim da bi sve to moglo da me proguta.
Bojim se.
SAN
Dečak na kuli, sa zvonom u ruci, ponovo je zaspao, a ja sam se lako prošunjao pored njega. Na prstima sam ušao u grad i niz ulicu stigao do kuće. Krišom sam se uvukao u krevet i na hladna stopala navukao čarape. Zagrlio sam svoju senku i utonuo u san. Sneg je padao svakoga časa sve jače, a grad je bivao sve belji i tužniji.
DUGA NOĆ
Prohladan januarski vetar me je potapšao po leđima i otpratio do kuće. Tamo me je, ovoga puta, čekala hladna soba i duga duga noć.
DANAS
Kako je to čudno. Sve ovo sam već video, osetio, doživeo. I prepoznajem miris ovog dana, ukus ove kiše i boju ovog jutra. I siguran sam da znam šta će se danas desiti. Danas, samo danas imam priliku da ispravim svoju grešku.
Hvala ti.
BUKA
Zaključao sam vrata svoje sobe i više nikoga nisam puštao u nju. Oni su ispred molili, kucali, vikali, lupali... Nikoga nisam puštao u nju. Ključaonicu sam zamračio, prozore obojio u crno. Oni su me dozivali i grebali po vratima... A ja sam samo.. zaspao. I sanjao sam: Otvorio sam vrata svoje sobe i više nikoga nije bilo ispred. Hodnik je ispalio tišinu koja je rikošetirala o zidove i stvarala nepostojeću buku.
DVA
Usne razapete odavde do Japana.
Zevam.
Spava mi se.
NOVEMBAR
Narandžasto nebo se rasulo po nama, sakrilo među lišće i obojilo grad u jesen. Ljudi su sa balkona sklonili cveće. Prozori su ostali prljavi od letnjih pljuskova i prašine. Iza tih stakala, sedimo mi, poplavljeni kapima dosade. Umesto satova, kiša lupka po limu. Golo granje se češe o zgrade. Nedeljom popodne nikoga nema na ulici. I sve je sivo i sivo. Sivo i mokro. Mokro i prljavo. Prljavo i sivo. Sivo i sivo. Sivo i.... sivo.
PRAZNO
Mrak. Svuda oko mene. Crno. Pokriva mi lice. Četiri zida. Tama. Tišina. Stalo je vreme. Grebem po crnom zidu, hoću da vidim bar senku, da napijem oči i nastavim dalje... Ali opet, bez izlaza. Četiri zida. Nijedna rupa. Srce, skamenjeno od bola, sleđeno od straha, prestaje da lupa.
