(NE)OBIČNA
Jedan običan svemir. U tom svemiru jedna obična planeta. Na toj planeti jedna obična zemlja. U toj zemlji jedan običan grad. U tom gradu jedna obična ulica. Na toj ulici fleke jedne obične tuge. Tuge, koja celu situaciju učini krajnje neobičnom jer se zaustavi prostor i vreme i time naruši sklad čitavog univerzuma. Sve stade.
U toj tišini odzvanjao je plač jedne neobične devojke.
ČINI MI SE, SAN
Čini mi se, san.
Neko mi poklonio drvo.
Ja na njemu.
Sakriven u granju, jedem trešnje.
NISAM
Nisam hteo, nisam znao, nisam video, nisam bio tu, nisam namerno, nisam čuo, nisam obratio pažnju, nisam stigao, nisam se drao, nisam sanjao, nisam mislio zlo, nisam mogao, nisam zakasnio, nisam verovao, nisam uspeo, nisam zaspao, nisam trepnuo, nisam ostao, nisam sumnjao, nisam želeo...
Možda je trebalo.
NERVOZA
Bio sam metak. Situacija je bila takva da sam morao biti ispaljen. Ubio sam čoveka. I ništa tu više nisam mogao da promenim.
PORAZ
I šta je bilo na kraju?
On je pobedio. Ja se pretvaram da je sve u redu iako sam izgubio. Njegovu pobedu pokušavam da umanjim, uvećavajući i ističući svoje kvalitete, koji su, eto, baš ovog puta, slučajno zatajili. Naravno, ne želim sebi da priznam da je bio bolji od mene.
I šta je bilo na kraju?
Ipak priznajem. U svim tim iluzijama o pobedi i osvajanju, često se ispreči neočekivana sitnica.
Poraz.
Sa sobom nosi osećanje koje se rečima ne može opisati.
RASKRŠĆE
Sablasno i tiho. Vetar se poigrava sa prašinom. Putokaz škripi svoju sudbinu. Praznina nagriza debele slojeve godina rasute po putevima iza.
Raskršće.
Sami biramo svoj put.
RAZGLEDNICA
Dobio sam razglednicu od drage osobe. Nekim čudom, ona je čitavih petnaest godina putovala poštanskim vozovima, trulila u prljavim vrećama i sanducima, bila zatrpana gomilom raznih zagubljenih pisama... Ipak, i posle toliko vremena, našla se u mojim rukama. Na razglednici je pisalo: "Ovo su najbolji dani našeg života".
U jednom momentu, dok sam pogledom prelazio preko slova, to požutelo parče kartona je zamirisalo na more, leto i godine zaboravljene u pesku.
Otiske naših stopala, voda je sprala odavno.
ŠAH
Sanjao sam. Deda je seo na klupu, otvorio kutiju i poređao figure po tabli. Sve je mirisalo na lavandu iz njegovog kredenca.
Onog dana kad je umro, ja sam vodio 4:3.
KREVET NA SPRAT
Nema tu neke filozofije. Kad si mlad, onda si gore, među zvezdama. I pružaš ruke ka mesecu i kao da ga dodiruješ.
Vremenom, polako zaboraviš na sve to. Spuštaš se u realnost. Na jastuku gomila problema, ćebe upija miris znoja i napornog rada.
I na kraju kada se sve to završi, ti odlaziš ispod kreveta. Tamo te čeka gomila prašine i saznanje da više nisi bitan.
RAĐANJE
Čovek u crnom kaputu nepomično stoji na krovu. Pogled u prazno, pogled u jednolično plavetnilo neba, sve je isto, čak i neka plava kiša ne bi promenila svet. Čitava prošlost u džepu od kaputa.
Poslednji put bira. Ništa ili ništa.
Iskorak napred....
Trenutni bol -
i novi život.
KRAJ
Ziveli smo u oblacima dugo, dugo. I u njima proputovali pola sveta. A pogled odozgo je bio caroban. Kao da ti je sve na dlanu. Vremenom smo i zavoleli te oblake. Uzivali smo u toj pufnastoj praznini koja se prevrtala po nebeskom tepihu. I bili smo daleko od realnosti. Sve je licilo na san,
A onda, odjednom, kao da je neko protresao te oblake, poispadali smo iz njih. U strahu, svi smo cutali. Gledali smo se i padali. Iako zbunjeni, znali smo da se ovde san zavrsava.
Na kaput, na kosu, na sal, na zemlju.......Pali smo.
To je bio nas kraj.
